Палета

НАСТАВЉА СЕ БЛИСТАВА РУСКА ЛИНИЈА У СРПСКОМ СЛИКАРСТВУ
Магични реализам Сергеја Апарина
Насупрот колонама других, у Србију је дошао ратне 1991, у својој тридесетој, још не знајући да се управо надовезује на низ у којем су мајстори какви беху Стјепан Колесњиков, Игор Васиљев, Леонид Шејка, Оља Ивањицки, Ђорђе Прудњиков... Овде, у Земуну, доживео је свој кључни преображај, алхемијску сублимацију. Овде је открио свој стил, своју „лични легенду” и свој уметнички пут. Овде је постао светски значајан сликар фантастичне фигурације

Пише: Дејан Ђорић

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века ванредни српски уметници, попут Драгоша Калајића, сматрали су Београд центром света. Несебични град привукао је и неке од најбољих руских сликара. Стјепан Колесников, кога је Иља Рјепин сматрао својим најбољим учеником, већи део живота провео је у Београду. Неки од најбољих српских сликара, попут Игора Васиљева, Леонида Шејке, Оље Ивањицки, Ђорђа Прудникова, руског су порекла.
Када се учинило да тај благотворни утицај руске уметности полако нестаје, појавио се, у раздобљу веома тешком за Србију, један велики мајстор из града Вороњежа. У години избијања новог балканског рата, 1991, у Земун је дошао да живи и ради Сергеј Апарин (1961). Иако је његово сликарско умеће омогућавало да изабере било коју средину, остао је ту до данас и оженио се лепом Земунком. Овде је доживео кључни преображај.

ЗВОНО НАД ИСТОРИЈОМ

Апарин је у Вороњежу 1981. године завршио Уметнички институт. У периоду од 1981. до 1991. учествовао је на изложбама младих сликара у Санкт Петерсбургу, Кијеву и Москви. Велика средина и велика конкуренција, те немогућност живљења од уметности у време „катастројке”, нису повољно утицали на њега. Бавио се углавном израдом филмских реклама.
Ни његове прве слике након доласка у Србију нису биле по ма чему изузетне. Али, убрзо се из солидног реализма, који одликује сваког школованог руског сликара, на необичан начин преобразио у светски значајног сликара фантастичне фигурације. Ко зна како и зашто, у Земуну је доживео велику промену, алхемијску сублимацију, откривши свој стил, своју причу и сликарски пут. Одмах је шокирао малу средину, премда свиклу на разне ликовне испаде, посебно оне ирационалног типа. Можда се узрок Апаринове велике катарзе може пронаћи и у чињеници да је српска сцена магичног сликарства једна од најмањих али и најквалитетнијих у свету, како тврде и инострани експерти.
Од прве самосталне изложбе у земунској Галерији „Стара капетанија” 1993. године почиње невероватан успон овог сликара. Већ на тој првој изложби сви радови су били продати а цене су расле из сата у сат. После Земуна и каснијих београдских изложби, овај мајстор доживео је метеорски успех у швајцарским, француским, италијанским, данским и америчким галеријама. Дела му се налазе у сталној поставци Музеја фантастике у Замку Гријер у Швајцарској, а 2006. године изашла је и монографија о њему.
Можда највредније у његовом делу и личности нису вештина и лакоћа стварања или уметнички дар, већ сумња која разједа његову душу, страшни психолошки распони који разапињу и покрећу сваког великог руског уметника. Одатле долазе Апаринове визије. Као да се од резигнације и очаја брани кичицом и бојом. Срби, хајдучки реалисти по менталитету, не могу до краја схватити дубину руског поимања а други то могу још мање.
Апарин је 1995. насликао Тројку, капиталну симболичну слику о удесу Русије, о кршу историје над којим ипак и даље лебди огромно свето црквено звоно, за чији звук стручњаци тврде да километрима около убија бактерије. Вековима оно звони над Русијом, позивајући верујуће и отпаднике на духовно сабирање и преображење. Спас долази одозго али и сумња расте одоздо.
Полазећи од Салвадора Далија, у појединим уметничким круговима Совјетског Савеза веома цењеног као одбаченог узора декадентног, буржоаског сликарства, Апарин је код Срба открио Свету гору, Хиландар, икону и православље, поставши један од најнеобичнијих живописаца. Учинио је немогуће и невиђено – спојио је огњеном визијом потпуно супротне светове, супротстављене естетике, фантастичну реалистичку фигурацију са српсковизантијским плошним монументалним сликарством, хармонично и топло, како само он уме.

ДВА ВРХА, МНОГО ВИЗИЈА

Још одавно се упитао, онако руски, крајње – има ли његово дело уопште смисла? Да ли те слике могу да стоје у музејима поред великих уметничких дела?
Сада видимо да најбоља Апаринова остварења то заслужују. Израстао је у значајног светског сликара, мајстора ликовног измаштавања, можда још више цењеног у иностранству него овде. У свом делу он с великом лакоћом средишти драматично, грандиозно, машинско и конструктивно, упоредо са голубијим, меким, музикалним и девичанским. За такве распоне знали су само јуродиви Руси.
Скроман и удаљен од дешавања на српској ликовној сцени, није постао члан ни једног овдашњег удружења, нити жели да се меша у јавна збивања. Данас је он је један од најбољих не само српских већ и руских сликара. Ослобођено идеолошких и извођачких стега социјалистичког реализма, у Русији се расцветало сликарство фигуралне имагинације. Међутим, највећи савремени руски сликар живи у Земуну. По снази визије, нико у његовој отаџбини не може да се мери са њим.
Судбина Сергеја Апарина ће вероватно бити слична оној Колесњикова – у првој домовини ће га касно открити и славити.

***

Дешифровање које предстоји
Пошто се нико није детаљније и шире бавио његовим опусом, тек предстоји дешифровање сложене иконографије и симболике Апариновог дела, тумачење које ни по чему неће исцрпсти његову сликарску и личносну тајну. Напротив.